Hasan Keranović: Ni mali dom nije jednostavno sagraditi

Hasan Keranović: Ni mali dom nije jednostavno sagraditi

U prošlom vaktu (vremenu), a i  danas, je teško doći do vlastitog doma. Sagraditi kuću, posebna je priča. Kuća se ne sagradi preko noći, prođe vremena i vremena od kamena temeljca do krova nad glavom. Kod nas se najčešće useli u još nedovršeno, a njeno potpuno uređenje ponekad traje godinama, pa i više.

Ni mali dom nije jednostavno sagraditi.

Bio je to vakat jako težak, ali valjda je bilo sloge kod insana, pomagali su jedni drugima. Kuće stare, ili, kako su ih zvali “kuće šeperuše” ili “kuće brvnare”, uglavnom su bile uistinu male. Građene su od drveta, zemlje (gline), pijeska, kamena, pa čak i od slame. Kuće su uglavnom bile građene od dva sprata. Gornji sprat bi bio za boravak svakog insana, a donji dio je bio podrum ili štala, koje je služilo za držanje stoke (hajvana ili blaga).

A danas sve gledam, pa se nekad i čudim… Mnoge kuće su zaključane, pa čak i ove moderne kapije. Kao da se mnogi takmiče ko će imati veću kuću, ljepšu boju fasade, betonsku ogradu ili rostfrajnu.

Bome nema, sve nekako tone u zaborav.

Nema kao nekad, da zakucaš na vrata, pa tiho zovneš “O, Mumine, ima li bujruma?”.

Postoji jedna narodna izreka: “Ako nekome želiš zlo, poželi mu da gradi kuću”. I tako je to uvijek bilo. Ljudi su gradili, stvarali, mučili se, odvajali, štedili i veliki dio svojih truda ulagali u vlastiti dom. Jer dom je slatki dom, kućica je slobodica. Ali ništa nije vječno. Vrijeme čini svoje. Tako insani (ljudi) dolaze i odlaze, a uz ljude u tom procesu rađaju se i umiru kuće. Neke kuće dožive duboku starost, neke se renoviraju i traju stotine godina, a neke umiru i prije nego budu sagrađene.

Neke su kuće već odavno i zaboravljene, samo neki prolaznik možda svrati…ako vidi da ima neka česma, pa dušu da rashladi. 

I dok sam šetao kroz svoje selo Ponjevići, slikavajući ruševine, obično bi me zaustavljali stariji ljudi. Tako bi priča o starim kućama i počela. I kao kod ljudi, i svaka kuća ima svoju priču, a priče počinju ovako:

Stari su insani umrli, sinovi su sagradili nove kuće… Otac im nije podijelio i godinama su na sudu, a stara kuća propada… (…)

I ova kuća je nekad bila puna čeljadi, ali danas zaključana, nema nikog, zahrđale baglame, a, valahi, niko ni vrata dugo nije otvarao… Ponekad samo za praznik Bajram, neko bih samo svratio do svoga ognjišta, do kućnog praga…

Neke stare kuće su godinama puste, (vlasnik) on ti je bogme odselio prije puno godina u daleki svijet… Eh, moj sinko, i iz ove kuće svi su umrli i nema nasljednika…

Svaka stara kuća ima svoju priču, priču možda koja nekad i kraja nema…

(Hasan Keranović/Cazin.NET)


[Total: 0    Average: 0/5]

Click on a tab to select how you'd like to leave your comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.